Re­di­telj Du­šan Vu­le­ko­vić i autor­ka sce­na­ri­ja Pa­u­la Pe­tri­če­vić, nje­go­va su­pru­ga, kon­ci­pi­ra­li su do­ku­men­tar­ni film „Van izo­la­ci­je” ta­ko da se ni u jed­nom ka­dru ne vi­de li­ca ko­ri­sni­ka Spe­ci­jal­ne bol­ni­ce za psi­hi­ja­tri­ju. Iako su pra­va na pri­vat­nost svih ko­ri­sni­ka bol­ni­ce ko­ji su sni­mlje­ni u fil­mu u pot­pu­no­sti is­po­što­va­na, sva­ki je gle­da­lac to­kom emi­to­va­nja fil­ma, a po­seb­no na kra­ju, po­že­lio da vi­di ta sa­kri­ve­na li­ca, da ot­kri­je nji­hov iden­ti­tet jer oni to za­slu­žu­ju. Gdje god je pri­ka­zan, re­ak­ci­je su bi­le iz­ra­zi­to po­zi­tiv­ne. Film „Van izo­la­ci­je”, ko­ji tra­je 18,06 mi­nu­ta, emi­to­van je pro­šlog lje­ta pred oso­bljem i di­je­lom ko­ri­sni­ci­ma Psi­hi­ja­trij­ske bol­ni­ce. Na Me­đu­na­rod­ni dan men­tal­nog zdra­vlja, 10. ok­to­bra, pri­ka­zan je i na RTCG, a za­tim je pred­sta­vljen na ne­kim kon­fe­ren­ci­ja­ma. To­kom po­lu­go­di­šnjeg sni­ma­nja (od no­vem­bra 2016. do av­gu­sta 2017. go­di­ne) mno­ge stva­ri za Du­ša­na Vu­le­ko­vi­ća, re­di­te­lja, sni­ma­te­lja i mon­ta­že­ra, bi­le su istin­sko ot­kri­va­nje, s ob­zi­rom na to da je ka­me­rom ne­po­sred­no ko­mu­ni­ci­rao sa ko­ri­sni­ci­ma Psi­hi­ja­trij­ske bol­ni­ce. Za­ni­mlji­vo, ovim lju­di­ma je pri­ja­la „pa­žnja” ka­me­re, od či­jeg „oka” ni­su bje­ža­li, već su, na­pro­tiv, ra­do sta­ja­li pred njom.
– Svi ovi lju­di ima­ju li­ce i du­bo­ku pat­nju skri­ve­nu od dru­gih. Izo­la­ci­ja, na­ro­či­to pot­pu­na i traj­na, sa­mo je uve­ća­va. Te­ško­će u funk­ci­o­ni­sa­nju ni­su sra­mo­ta i ne smi­ju bi­ti iz­go­vor za pred­ra­su­de, strah, dis­kri­mi­na­ci­ju ili bi­lo ka­kvu vr­stu zlo­u­po­tre­be. Svi ima­mo pra­vo da od­lu­ču­je­mo o sop­stve­noj sud­bi­ni i ži­vi­mo u za­jed­ni­ci uz od­go­va­ra­ju­ću po­moć ka­da je ona po­treb­na. In­sti­tu­ci­je ni­su mje­sta za ži­vot i ne smi­ju bi­ti traj­no rje­še­nje – po­ru­ču­je tan­dem Pe­tri­če­vić–Vu­le­ko­vić u fil­mu ko­ji je do­stu­pan on­lajn na https://vi­meo.com/223475915 a ima i pre­vod na en­gle­skom.
– Spe­ci­jal­na bol­ni­ca za psi­hi­ja­tri­ju šti­ti pri­vat­nost svo­jih ko­ri­sni­ka u smi­slu to­ga da ni­je do­zvo­lje­no pri­ka­zi­va­ti nji­ho­va li­ca, a mi smo od za­pra­vo na­pra­vi­li te­mu fil­ma, u ko­me ne vi­di­mo nji­ho­va li­ca, ali isto ta­ko ne vi­di­mo ni li­ca lju­di ko­ji su u pu­bli­ci, Ko­to­ra­ne. Mi, za­pra­vo, ne­ma­mo li­ca. Ka­dro­vi su na­mjer­no de­kom­po­no­va­ni ta­ko da ne­ma gla­va, što se vi­di i u ka­dru ka­da apla­u­di­ra­ju. Htje­li smo da to iz­jed­na­či­mo, a sa dru­ge stra­ne, da po­že­li­mo da vi­di­mo ta li­ca. Upr­kos to­me, mno­gi od tih lju­di su mi otvo­re­no re­kli da že­le da se vi­de u fil­mu, ali mi to ni­smo mo­gli da ura­di­mo za­to što je ova in­sti­tu­ci­ja ta ko­ja je nji­ma ge­ne­ral­no od­u­ze­la pra­vo da se vi­de. Oni ni­su ov­dje za­tvo­re­ni ni­ti za­ro­blje­ni, ali ne mo­gu da od­lu­ču­ju o tim stva­ri­ma, to je je­dan re­likt ra­ni­jeg si­ste­ma u ko­me se li­je­če­nje do­ži­vlja­va­lo na dru­ga­či­ji na­čin ne­go što su ova­kvi pro­jek­ti kao što je ovaj, ko­ji že­li da pri­je sve­ga pri­bli­ži, do­kle se sti­glo sa ljud­skim pra­vi­ma – ob­ja­šnja­va Vu­le­ko­vić.
Vu­le­ko­vić je di­plo­mi­rao re­ži­ju na Aka­de­mi­ji umet­no­sti u Be­o­gra­du, ma­ster stu­di­je mon­ta­že za­vr­šio je na Aka­de­mi­ji umet­no­sti u No­vom Sa­du i sa­da ra­di kao sa­mo­stal­ni dram­ski i audio-vi­zu­el­ni umjet­nik i pre­da­vač na Fa­kul­te­tu dram­skih umjet­no­sti na Ce­ti­nju. Autor je re­klam­nih i mu­zič­kih spo­to­va, te do­ku­men­tar­nih, eks­pe­ri­men­tal­nih i pro­mo­tiv­nih fil­mo­va kao što su: „Pri­rod­no i kul­tur­no-isto­rij­ski re­gi­on Ko­to­ra”, „Tran­sfor­mer­si: Meg­dan po­lje Pod­go­ri­ca”, „Vi­da Ma­tjan”, „Bo­kelj­ska mor­na­ri­ca” i dru­gih. Pa­u­la Pe­tri­če­vić, ko­ja je di­plo­mi­ra­la fi­lo­zo­fi­ju na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, gdje na Fa­kul­te­tu po­li­tič­kih na­u­ka za­vr­ša­va ma­gi­star­ske stu­di­je, mak­si­mal­nu dis­kre­ci­ju pri­li­kom mon­ta­že fil­ma ob­ja­šnja­va po­tre­bom da se ne vi­de li­ca, da se ne vi­de lič­ne ka­rak­te­ri­sti­ke pre­ma ko­ji­ma oso­ba mo­že da bu­de pre­po­zna­ta.
– Mi smo u oba­ve­zi da pri­mje­nju­je­mo od­red­be Kon­ven­ci­je o pra­vi­ma oso­ba sa in­va­li­di­te­tom, ko­ju je Cr­na Go­ra ra­ti­fi­ko­va­la još 2009. go­di­ne. Taj tip do­ku­men­ta me­đu­na­rod­nog pra­va, ko­ji in­si­sti­ra na to­me da oso­be sa in­va­li­di­te­tom ne smi­ju da bu­du objek­ti za­šti­te, ne­go su­bjek­ti pra­va, ima čak pri­o­ri­tet u od­no­su na na­ci­o­nal­no za­ko­no­dav­stvo i mo­že di­rekt­no da se pri­mje­nju­je – is­ti­če Pa­u­la Pe­tri­če­vić, čla­ni­ca Cen­tra za žen­sko i mi­rov­no obra­zo­va­nje „Ani­ma” i pre­da­vač na Žen­skim stu­di­ja­ma. Obim­ni sce­na­rio ko­ji je u sa­rad­nji Ak­ci­je za ljud­ska pra­va i NVO „Cen­tar za žen­sko i mi­rov­no obra­zo­va­nje Ani­ma” na­pi­sa­la za po­tre­be pro­jek­ta „Van izo­la­ci­je” skra­ćen je če­ti­ri pu­ta.
– Naj­te­že je bi­lo upa­ko­va­ti sve u ogra­ni­čen vre­men­ski rok, to je sce­na­rio či­ja ni če­tvr­ti­na ni­je ušla u fi­nal­nu ver­zi­ju jer mi smo kroz re­a­li­za­ci­ju ovog pro­jek­ta na­u­či­li stva­ri ko­je ne bi­smo smje­li da ne zna­mo 2017. go­di­ne. Kon­ven­ci­ja o pra­vi­ma oso­ba sa in­va­li­di­te­tom do­no­si pot­pu­nu pro­mje­nu pa­ra­dig­me ka­ko ra­zu­mi­je­va­mo in­va­li­di­tet i ka­ko tre­ba kao za­jed­ni­ca da se po­sta­vi­mo pre­ma nje­mu. Ne smi­je­mo da se po­sta­vlja­mo pre­ma in­va­li­di­te­tu kao ne­če­mu što tre­ba „iz­re­za­ti” i izo­lo­va­ti iz dru­štva, već se taj in­va­li­di­tet naj­lak­še amor­ti­zu­je, pre­mo­šta­va, sa­vla­da­va kroz po­dr­šku za­jed­ni­ce, a ne kroz izo­la­ci­ju iz za­jed­ni­ce. Vo­lja svih nas, u ka­kvom god sta­nju bi­la, mo­ra da bu­de uva­že­na – ako je po­treb­na po­moć u od­lu­či­va­nju, tu po­moć tre­ba da pru­ži za­jed­ni­ca, ali za­jed­ni­ca mo­ra da zna i ka­ko da pru­ži tu po­dr­šku. Ten­den­ci­ja da se in­va­li­di­tet ne de­fi­ni­še na je­dan je­din­stve­ni, jed­no­znač­ni, ne­pro­mje­njiv na­čin, to je vr­lo flu­i­dan po­jam, ali on pod­ra­zu­mi­je­va in­for­mi­sa­nu i kon­stant­nu ili po­dr­šku za­jed­ni­ce po po­tre­bi – pre­ma nje­go­vim ili nje­nim po­tre­ba­ma, a ne pre­ma ono­me što mi mi­sli­mo da je naj­bo­lje za njih – is­ti­če Pe­tri­če­vi­će­va.
De­in­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­ja je dug put, sma­tra ona, jer je pre­mje­šta­nje lju­di iz in­sti­tu­ci­ja u sta­no­ve kom­plek­san pro­ces. Na­la­že­nje po­sla, kon­stant­na po­dr­ška, ne­što je za šta mi de­fi­ni­tiv­no ni­smo sprem­ni i za­to se to i ne de­ša­va. To bi bi­lo su­lu­do ura­di­ti pri­je ne­go što se stek­nu uslo­vi za ta­kvo ne­što. Ovo je je­dan ko­rak na tom pu­tu, po­ru­ču­je Pa­u­la.
M.D.Po­po­vić


Ne pre­po­zna­ju dis­kri­mi­na­ci­ju

Fo­ku­si­ra­no an­ke­ti­ra­nje pa­ci­je­na­ta i lje­ka­ra o per­cep­ci­ji dis­kri­mi­na­ci­je i po­zna­va­nja pra­va pa­ci­je­na­ta po­ka­za­lo je da pa­ci­jen­ti u ve­ći­ni slu­ča­je­va ni­su in­for­mi­sa­ni o svo­jim pra­vi­ma na ade­kva­tan na­čin, ne pre­po­zna­ju dis­kri­mi­na­ci­ju, ne zna­ju da ima­ju pra­vo na oda­bir lje­ka­ra, pri­su­stvo po­vjer­lji­ve oso­be dok da­ju pri­sta­nak na li­je­če­nje, ni­ti zna­ju da pri­sta­nak mo­gu da po­vu­ku. Ve­ći­na njih ne zna da ima­ju pra­vo na po­stu­pak vra­ća­nja po­slov­ne spo­sob­no­sti, isto­vre­me­no naj­ve­ći broj njih se ni­ka­da ni­je ža­lio na po­vre­du pra­va po bi­lo kom osno­vu. Is­tra­ži­va­nje so­ci­jal­ne dis­tan­ce pre­ma oso­ba­ma sa men­tal­nim pro­ble­mi­ma uka­za­lo je na ve­li­ki ste­pen ne­in­for­mi­sa­no­sti, ta­bu­i­zi­ra­nost ove te­me i pred­ra­su­de.


Zbli­ža­va­nje sa ko­ri­sni­ci­ma bol­ni­ce

Nije­sam imao poj­ma šta se na­la­zi ov­dje, ni­kad ni­jesam ob­i­šao ci­je­li kom­pleks Psi­hi­ja­trij­ske bol­ni­ce, sve dok nije­sam po­čeo da ra­dim na tom fil­mu. Ne­ka­ko sam se i ja zbli­ža­vao sa ko­ri­sni­ci­ma, ko­li­ko je to mo­glo za vri­je­me sni­ma­nja, i osje­ćao sam se pri­jat­no. Lju­di su re­a­go­va­li vr­lo otvo­re­no, vr­lo pri­sno, za­pra­vo mi smo naj­vi­še vre­me­na pro­vo­di­li u tim or­ga­ni­zo­va­nim oku­plja­nji­ma, rad­no-oku­pa­ci­o­nim te­ra­pi­ja­ma. Osje­ćao sam ko­li­ko im zna­či to da im ne­ko obra­ća pa­žnju na ovaj na­čin, ko­ja je to po­zi­tiv­na ener­gi­ja ko­ja je tu vla­da­la i to se pre­no­si­lo i na me­ne. Naj­vi­še me iz­ne­na­di­lo pri­su­stvo te po­zi­tiv­ne ener­gi­je, upr­kos sve­mu. Mo­ja naj­ve­ća fa­sci­na­ci­ja je da su to lju­di ka­da im se pri­bli­ži­te, iako se bo­ji­mo, kao da su men­tal­ne bo­le­sti za­ra­zne. Svi mi iz Do­bro­te smo ci­je­li ži­vot ta­ko po­di­za­ni („Evo idu ovi lu­da­ci!”), a lju­di iz Ko­to­ra su u vi­še na­vra­ta po­kre­ta­li iz­mje­šta­nje bol­ni­ce odav­de, čak su i ne­ki pred­iz­bor­ni pro­gra­mi to­kom pre­pro­šle go­di­ne uklju­či­va­li pa­ro­le: „Mak­nu­će­mo bol­ni­cu!”, ka­zao je Vu­le­ko­vić za „Dan”.